Baby Benz

Titulu omiljenog gastarbajterskog automobila, naravno više klase, dugo je držao Mercedes W123. Kako je vreme odmicalo i kako se ekonomski položaj naših iseljenika menjao, tako su se i ukusi po pitanju automobila adaptirali na nove okolnosti. Polovne drumske lađe, koje su polako odmicale u oblaku dima, su ustupile mesto nekim novim (pre svega čistijim) modelima. Mercedes 190, kao neočekivani miljenik publike, je jako brzo postao veoma zastupljeno prevozno sredstvo i novi statusni simbol sa kojim ste mogli da se pohvalite u zavičaju.

1982. godine svet se oprostio od princeze Grejs od Monaka i nepopravljivog Džona Belušija, prvi CD plejer se pojavio na tržištu, a vojne snage Velike Britanije su nanele poraz Argentini u Foklandskom ratu. Hladna, decembarska, zima iste godine u jednom kratkom trenutku ipak nije izgledala preterano sumorno. Razlog za malo prednovogodišnje slavlje je bila premijera najnovijeg Mercedesovog modela. Kompaktni sedan, pozicioniran ispod E, S i SL klase, je tokom vremena postao osnova za razvoj nove generacije Mercedesovih modela, i jedan od najprepoznatljivijih modela nemačkog proizvođača. U trenutku kada se pojavio u prodaji odlikovao se inovativnim tehničkim rešenjima, dok je pred kraj prodajnog ciklusa bio pokretan motorima poslednje generacije. Njegov naslednik je bio napredniji u mnogo oblasti, ali je po pitanju kvaliteta izrade, subjektivno gledano, dosta podbacio.

Čovek odgovoran za svež dizajn malog Mercedesa je Italijan Bruno Sacco, koji se proslavio na eksperimentalnom projektu Mercedes-Benz C111. Zahvaljujući manjim dimenzijama, novi Mercedes-Benz je bio lakši od drugih modela i (za jedan Mercedes iz 80-ih) veoma ekonomičan. U nastojanjima da se smanji potrošnja goriva Mercedesovi inženjeri su optimizovali aerodinamiku karoserije i upotrebili čelik visoke čvrstoće, uz upotrebu mnogih savremenih materijala. Rezultat rada na projektu je bio momentalno vidljiv, jer je mali Mercedes u osnovnoj verziji bio težak samo 1.180 kilograma, bez ikakvih umanjenja kvaliteta u pogledu pasivne bezbednosti. Jedna od karakteristika koja je obezbedila dobru pasivnu bezbednost, na nivou nekadašnje S klase, je bila račvasta struktura prednjeg dela. Ovako dizajnirani sigurnosni element je osigurao visok stepen zaštite putnika pri asimetričnom frontalnom sudaru, kada se vozilo kreće brzinom od 55 km/h.

Ispod zadnjeg dela karoserije je smešteno multi-link nezavisno ogibljenje. Svaki od zadnjih točkova je bio povezan sa pet nezavisnih veza za optimalnu kontrolu. Točak je na ovaj način uzdužno i poprečno efikasno uravnotežen u svim situacijama u vožnji. Nova zadnja osovina je bila lakša i kompaktnija, u odnosu na rešenje viđeno na prethodnim modelima. Umesto Mercedesove „nožne“ ručne kočnice, koja se koristila u svim putničkim modelima napravljenim u Štutgartu od 1968, W201 je imao konvencionalnu ručnu kočnicu, kojom se upravlja preko poluge između prednjih sedišta. Inženjeri se ovo rešenje videli kao način za uštedu prostora u predelu odmorišta za levu nogu. Pored svih ušteda u razvoju, pretpostavlja se da je ceo projekat koštao fabriku, u današnjim ciframa, oko 2 milijarde dolara.

Mercedes 190 je izgrađivan u dve fabrike – u Sindelfingenu i Bremenu. Proizvodnja je startovala u Sindelfingenu, da bi u novembru 1983. godine fabrika u Bremenu počela sa proizvodnjom serije W201. Razlog za malo kašnjenje je temeljna modernizacija proizvodnih kapaciteta, do tada rezervisanih za proizvodnju karavan verzije serije W123. Proizvodnja u dve fabrike je imala prednosti, ali i očigledne mane, pre svega zbog raspodele poslova. Iz Bremena su u Sindelfingen transportovani poklopac motora, podna konstrukcija i vrata, a u drugom smeru su išli svi ostali delovi od metala. Motori, menjači, osovine (Unterturkheimu) i sistem upravljanja (Diseldorfu) su takođe isporučivani iz različitih fabrika.

1982. godine sa proizvodne trake silaze prvi modeli 190 i 190 E, početkom 1983. godine verzija 190 D, a godinu dana kasnije 190 E 2.3-16.

Prve dve verzije su bile pokretane četvorocilindričnim benzincima od 1997 cm³, sa 90 i 122 KS. Snažniji motor je posedovao mehanički, elektronski kontrolisani, Bosch KE-Jetronic sistem ubrizgavanja, koji je vozilu omogućavao postizanje maksimalne brzine od 195 km/h.

Dizel verzija, predstavljena 1983. godine pod oznakom 190 D, je posedovala dvolitarski četvorocilindrični motor. Inovativni pogon nove generacije je posedovao 71 KS i odlikovao se niskom potrošnjom, zbog čega je bio veoma tražen. Za 10 godina proizvodnje kupcima je ukupno isporučeno 452.806 primeraka verzije 190 D.

Prva najsnažnija verzija malog Mercedesa je debitovala 1984. godine. 190 E 2.3-16 je pogon pozajmio od brata iz serije W123, ali je manjim izmenama na glavi motora snaga sa početnih 136 porasla na 185 KS, uz identičnu zapreminu od 2.299 cm³. Za ubrzanje do 100 km/h je bilo potrebno 7.5 sekundi, dok je maksimalna brzina iznosila 230 km/h. O sposobnostima ove verzije se govorilo i pre zvaničnog predstavljanja, odnosno mesec dana pre predstavljanja na salonu automobila u Frankfurtu. Tri prototipa su učestvovala u testiranju na stazi Nardo u Italiji, postavljajući rekorde u vožnji na 25.000 km, 25.000 milja i 50.000 km, vozeći prosečnom brzinom od skoro 250 km/h. Trkačka verzija je debitovala na Nirnburgringu 12. maja 1984. godina, a ˝civilna˝ se našla u proizvodnji u septembru iste godine, u dve boje karoserije. Promocija ove verzije je održana na Nirnburgringu, na trci u kojoj su učestvovala najpoznatija imena motosporta. Pobednik trke, anonimni vozač pod imenom Ayrton Senna, kasnije je kasnije je postao višestruki šampion Formule 1.

Mercedes je na severnoameričko tržište krajem 1983. godine plasirao model 190 sa dve opcije motora, benzincem od 2.3 l i dizelašem od 2.2 l. Verzija sa dizel motorom je sa povećanom zapreminom motora posedovala skoro identičnu snagu, u odnosu na evropsku verziju, a smanjenje je najvećim delom posledica ugradnje EGR sistema. Ograničenjem je pogođena i benzinska verzija, koja je u prvoj verziji posedovala 112 KS. Problem je delimično rešen naredne godine, kada su inženjeri promenom usisnika vazduha, ugradnjom nove bregaste osovine i upotrebom novog sistema ubrizgavanja povećali snagu na 122 KS.

Dve godine nakon premijere W201 dobija nove felne od 15 inča, veće diskove, električne grejače, prskalice vetrobrana i samostalan brisač koji pokriva veću površinu stakla. Od septembra 1985. godine servo upravljač i grejači retrovizora postaju standardna oprema na svim verzijama. Iste godine u ponudu je uvršten petocilindarski dizel motor u verziji 190 D 2.5, sa identičnom potrošnjom kao i kod slabije verzije, ali i maksimalnom brzinom od 174 km/h. Šestocilindarski benzinac u verziji 190 E 2.6 premijerno je prikazan na salonu automobila u Frankfurtu, a odlikovao se petostepenim manuelnim menjačem koji je iz 2.566 cm³ izvlačio 165 KS. Iz mesta do 100 km/h je ovom Mercedesu je bilo potrebno 8.2 sekunde, uz maksimalnu brzinu od 215 km/h. Proizvodnja Baby Benza sa ovim motorom je započela u aprilu 1986. godine, kao i izvozne verzije za severnoameričko tržište pod oznakom 190 E 2.3.

Ekološki zahtevi su uticali da Mercedes kao opciju za sve modele ponudi zatvoreni sistem cirkulacije izduvnih gasova sa trostepenim katalizatorom. Na verzijama bez katalizatora i lambda sonde je omogućena naknadna ugradnja komponenti, ali je “prljavija“ opcija, odnosno automobili bez katalizatora, bila u ponudi sve do avgusta 1989. godine.

U septembru 1987. godine Mercedes premijerno prikazuje mnogo potentniju dizel verziju W201. 190 D 2.5 Turbo, opremljen četvorocilindričnim turbo dizel motorom, je posedovao 122 KS, dovoljne za ubrzanje do 100 km/h za 11.5 sekundi i maksimalnu brzinu od 192 km/h. Od posebnih vizuelnih odlika, specifičnih za ovaj model, naročito se izdvajaju udvojena cev izduva i prorezi na desnom krilu, između točka i pokazivača pravca. Jubilarni, milioniti, primerak Mercedesa W201 silazi sa proizvodne trake u Bremenu u martu 1988. godine, a tokom iste godine dolazi do temeljnije prerade celog automobila. Ulepšani model debituje na salonu automobila u Parizu, šest godina nakon predstavljanja prve verzije. Mali Mercedes je prikazan javnosti sa restilizovanom karoserijom i donekle izmenjenim izgledom unutrašnjosti. Široki zaštitni paneli, na vratima i bokovima, zajedno sa niže postavljenim prednjim i zadnjim spojlerima i masivnijim branicima su prvi dodaci koji se vizuelno primećuju. Ispod ovih noviteta su postavljeni drugačiji potporni elementi, zaduženi da poboljšaju apsorbciju udarne sile. Spojler na prednjem braniku je imao zadatak da smanji podizanje prednjeg dela pri većim brzinama, dok je pozadi uloga spojlera bila da poboljša opstrujavanje vazduha. Što se unutrašnjosti tiče, ona je postala udobnija, sa više prostora za putnike, naročito u predelu kolena.

Zajedno sa procesom ulepšavanja W201 je dobio novi motor sportskih odlika, tačnije u pitanju je verzija 190 E 2.5-l 16V, koja je zamenila 2.3-l 16V nakon četiri godine na tržištu. Novi motor, opremljen katalizatorom, je razvijao ukupno 194 KS, odnosno 24 KS više od prethodnika. W201, opremljen 2.5-litarskim motorom, je istovremeno postao osnova za razvoj trkačkih automobila u Grupi A nemačkog šampionata turističkih automobila, popularnog DTM-a. Početni stepen razvoja civilne verzije, spremne za homologaciju, je brzo usledio sa Mercedes-Benz 190 E 2.5-16 Evolution modelom i M 102 E 25/2 motorom, temeljno prerađenim za trke. Sledeći korak u razvoju civilne varijante je bio 190 E 2.5-16 Evolution II model, da bi u poslednjoj inkarnaciji sportski model razvijao 235 KS.

Počevši od februara 1989. godine Mercedes startuje agresivnije na polju ekološki čistijih dizel motora. Takozvana “Dizel 89“ inicijativa je imala za cilj da smanji emisiju štetnih gasova za 40%, kroz optimizaciju sagorevanja. Nova generacija dizel motora je donela povećanje snage za par KS, a zahvaljujući nižoj emisiji štetnih gasova vozila opremljena ovim motorima su mogla uspešno da se prodaju na tržištu Severne Amerike. Dalji rad na ispunjavanju ekoloških standarda kod dizel motora 1990. godine je kao rezultat prikazao uspešno kombinovanje katalizatora i sistema za recirkulaciju gasova.

Tokom 1989. godine Mercedes diskretno unapređuje pojedine pakete opreme. Kupcima je na raspolaganju bilo atraktivno Sportline izdanje, opremljeno 7J x 15 felnama i 205/55 R15 pneumaticima, 21 mm nižim oslanjanjem i sportskim sedištima. Era motora sa karburatorom se zvanično završava 1990. godine, nakon 7 godina u neprekidnoj proizvodnji. Njegov naslednik je iz 1.797 cm³ razvijao 108 KS, uz pomoć Bosch KE-Jetronic sistema ubrizgavanja goriva.

Poslednje ulepšavanje W201 doživljava 1991. godine. Između ostalog, svi modeli (osim osnovnih) su sada opremljeni ABS sistemom, 190 E postaje 190 E 2.0 i dobija 3 dodatne KS. Za sledeću godinu Mercedes je pripremio tri specijalna modela. AVANTGARDE verzije 190 E 1.8, 190 E 2.3 i 190 D 2.5 su jarkim bojama bile usmerene na mlađe kupce, a ukupno je proizvedeno 4.600 primeraka. Proizvodnja modela W201 je zvanično okončana u Sindelfingenu (februar) i Bremenu (avgust) 1993. godine, nakon ukupno 1.879.629 izrađenih automobila. Naslednih popularnog Baby Benza je, u skladu sa novom nomenklaturom, javnosti poznat kao C klasa.

Popularnost serije W201 daleko prevazilazi granice racionalnog. Kada je Južna Koreja počela sa proizvodnjom automobila u značajnijem obimu, rukovodstvo Severne Koreje je brže bolje došlo u posed nekoliko primeraka Mercedesa 190. “Stručni tim“ je vozila rastavio, pokušao samostalno da kopira sve elemente, ali je rezultat izostao. Ceo projekat, pod imenom Pyongyang 4.10 i Kaengsaeng 88, je bio jako brzo napušten, jer je čak i u osiromašenom izdanju (bez klime i grejanja) bio preskup za izradu.