Iako nije tako česta destinacija, Madrid je svakako jedan od gradova koji se moraju obići. Jedan od članova našeg foruma, poznat pod nadimkom Paja, imao je priliku da protekli vikend provede upravo u Madridu. Kao što je i sam rekao, otišao je pun predrasuda, a vratio se vrlo prijatno iznenađen. Prenosimo vam njegove utiske, uz pregršt korisnih informacija za sve one koji se nakon ovog teksta odluče da im sledeća destinacija bude upravo Madrid.
Madrid je lepa varoš. Baš lepa. Možda i najlepša koju sam ja video. Na svakom koraku se vidi da su bili kolonijalna velesila. Sve je monumentalno. Ne zna se da li su veće kuće ili ulice.
Upadljivo je da nisu ratovali poslednja dva veka i da ništa nije bombardovano i slično. Centar je sačuvao sve stare i još starije zgrade, a i ono malo što je zidano u novije vreme je stilski uklopljeno.
U centru su srušili dve stare zgrade, ali su ostavili fasade pa sada zidaju novo. Ovo rešenje nije novo za velike svetske metropole, ali se nažalost u Beogradu ne primenjuje.
Neverovatno je sve čisto. Đubretari se stalno muvaju i čiste. Osim pikavaca nema đubreta po ulicama.
Jedina realna mana je nedostatak tabli na engleskom. To je nedopustivo za turističku destinaciju kalibra Madrida. Glavne stvari su opisane i na engleskom, ali i to je nekako stidljivo. Valjalo bi da postoji mnogo više engleskih više jezičkih tabli.
Znanje engleskog im je generalno kritično, ali u svakom lokalu postoji ber jedna osoba koja ga kako tako zna pa komunikacija na kraju bude uspešna.
Saobraćaj i vozni park
Saobraćaj je haotičan, a potpuno uređen. Uređen je jer se svi pridržavaju nekih pravila koja verovatno nisu napisana, ali ih je praksa iznedrila kao neophodna. Čim se u vožnji da žmigavac za promenu trake propustiće vas. Ako se jedna traka zatvori jer je npr taksista stao sa sledećom se pravi tkz. „rajfešlus“ sistem koji poštuju bukvalno svi. Pešaci se propuštaju na svim semaforima bez pogovora. Sirenu jedva da sam čuo za 4 dana. Ona je incident, a ne pravilo kao kod nas. Svi daju migavce.
Bulevari umeju da imaju i po 10 traka, a mnoge ulice uključujući i bulevare su jednosmerne. Kružni tokovi su regulisani semaforima. Sve deluje konfuzno, ali red apsolutno postoji i sve dobro funkcioniše. Asfalt je odličan (za razliku od Rima gde je gori nego u Beogradu). Pešaci su božanstvo. Preciznije božanstva su Ronaldo, pešaci, Bog, kralj… upravo tim redom.
Ako krenete sa pređete ulicu staće vam bukvalno svi, pa makar do njih imali 30 metara (opet zarazliku od Rima gde je situacija kao u Beogradu). Potpuno je neverovatno kako je temperamentan narod kao što su španci, miran u saobraćaju. Dakle, saobraćaj je potpuno ludilo, konfuzija i istovremeno potpuno uređen.
Vozni park je šarolik. Vozi se sve – od oldtajmera do najnovijih luksuznih vozila, mada dominiraju vozila B, C i E segmenta kao i MPV i SUV vozila do deset godina starosti. Primetno je odsustvo WV vozila. Valjda su Seat i Škoda pojeli matičnu kompaniju. Mislim da sam video više Fiata 500L nego Golfova 6 i 7 zajedno.
Ono što upada u oči je da su sva vozila čista. Video sam jedno jeino prljavo vozilo, terenca koji je bio blatnjav i to u nedelju uveče pa pretpostavljam da se vratio sa off road vikenda i da će i on biti odmah opran.
Na ulicama je i puno dvotočkaša i potpuno su ravnopravni u saobraćaju.
Taksija ima u neograničenoj količini. Bar pola taksi voznog parka su Škode i to pre svega Oktavije svih generacija, zatom Superb i po koji Rapid. Pored Škoda ima i Seata u velikom broju, kao i Priusa. Ostatak čine MPV modeli svih proizvođača, mada dominiraju francuzi.
Cene su, za lokalne prilike, jeftine. Transfer sa i na aerodrom je 30€, a vožnje po centru su manje od 10€.
Gradski saobraćaj je dobro organizovan. Metro ima 10-ak linija i najjednostavniji je za korišćenje. Ko je negde koristio metro snaćiće se i u Madridu. Princip je isti i sve je odlično obeleženo. Pojedinačna karta je 1.6€, a trebalo bi da postoji i varijanta 10 karata za 10€.
Dobra varijanta je i turistički autobus. Dnevna karta je 21€, dvodnevna 25€, što jeste skupo, ali pruža razgledanje grada uz objašnjenja na engleskom, a istovemeno se može koristiti i kao prevoz po centru jer pruža neograničen broj vožnji tokom perioda važenja karte.
Limo servis je ozbiljan biznis u Madridu. U limo biznisu je neverovatan broj novih S class Mercedesa i još veći broj Viana.
Šoping
Grad je stvoren za šoping. Ima svega, fale samo pare. Postoje tri glavna lokaliteta pogodna za šoping.
Prvi je kvart ulica Calle de Serrano, Calle de Claudio Coello i paralelne i upravne ulice počev od Retiro parka ka Salamanki. Tu se nalaze prodavnice svih najvećih modnih, časovničarskih i sl brendova. Uglavnom je sve manje više nedostižno za nas, mada se nađe i po neka radnja sa razumnim cenama.
Druga opcija su robne kuće El Corte Ingles. Radi se o multi brend robnim kućama gde postoji sve – od najluksuznijih brendova do pristupačnijih ala Levis i slično. Postoji nekoliko radnji u centru. jedna je u Calle de Serrano, a druga mnogo veća je u Paseo de la Castellana.
Za koju god da se odlučite nađite info pult (što nije lako) i uzmite karticu za 10% popusta. Fazon je da se od svake kupovine 10% vraća na karticu pa možete da iskoristite za sledećukupovinu, pa zato nemojte pristati da sve platite na kraju jer ćete imati na kartici pare sa kojima ne znate šta ćete. Na kraju opet odete na info pult i uzmete papir za tax free. Ako kupujete brend koji ima i svoju prodavnicu u blizini proverite cene jer su često radnje jeftinije od El Corta. Ja gledao ženi cipele i razlika je bila pedesetak evra.
Treća opcija je outlet centar Laz Rosas Village. Outlet koncipiran kao i onaj u Inđiji samo veći. Spisak brendova postoji na sajtu. I tamo treba uzeti karticu za 10% popusta, ali ona radi kao klasičan popust. Pri plaćanju se dobija popust, račun se umanjuje, a na kasi se traži i tax free papir. Kartica se dobija bez obzira na način kako se dođe u centar iako na sajtu piše drugačije.
Nema potrebe plaćati šatl (prevoz) centra jer se lako stiže gradskim prevozom. Metroom se ode do poslednje stanica žute linije (broj 3). Stanica se zove Moncloa. Tu se hvata jedan od autobusa 625,628 ili 629 i oni vas ostavljaju ispred centra.
Cene su dosta simpatične. Lacosta i Tommy Hilfinger polo majce su oko 60€, muški džemperi oko 80€.
Napomena
Za povrat poreza potrebno je na aerodromu overiti papire. Stvari možete spakovati jer ne traže da se pokažu. U bescarinskoj zoni je moguće i podići pare. Provizije su velike pa vrate nešto manje od 10% vrednosti računa umesto oko 15% koliko bi trebalo i koliko bi se dobilo ako se papiri pošalju poštom.
Smeštaj
Madrid, naravno, pruža bezbroj mogućnosti za smeštaj različitih cnovnih kategorija pa treba biti pametan prilikom izbora.
Najjeftinija opcija su hosteli. Verujem da ih ima vrlo pristojnih kako u pogledu kvaliteta usluge i prostora, tako i u pogledu cene. Međutim, prilikom izbora hostela treba voditi računa i o lokaciji. Veliki broj hostela je smešten na i u neposrednoj blizini centralnog trga Puerta del Sol. Treba biti jako oprezan i dobro proveriti kakva je ulica jer taj deo grada bukvalno ne spava. Lako može da se desi, da ne može da se spava od buke. Deluje mi da je mnogo bolja opcija pomeriti se bar malo iz centra, a ostati u gradskom jezgru.
Mi smo bili smešteni u hotelu Melia Galgos. Hotel se nalazi u relativno mirnom rezidencijalno-diplomatskom delu na 15 minuta peške od glavnih muzeja i parka Retiro i 20-ak minuta od stadiona. Meni je lokacija bila odlična jer je pružala mir, a istovremeno nije bila daleko od glavnih dešavanja. Peške ili turističkim autobusom je bilo moguće stići svuda.
Hotel je više poslovnog tipa, uglavnom prodaje noćenje sa doručkom koji ne bazi švedskog stola na kome se nalazi uglavnom sve što bi moglo da vam padne na pamet. Ako planirate put i kod hotela važi da što je duži period od rezervacije do posete cena je manja. Za nešto više od dva meseca, koliko je prošlo od trenutka kada smo mi platili hotel, do trenutka našeg dolaska sobe su poskupele trostruko.
Hrana i piće
Madrid nema klasične kafiće koji služe isključivo piće. Ima kafee koji pored pića imaju u ponudi i neku hranu. Najčeće puno nekih peciva, tapasa, maslina i kojekakvih drugih prehrambenih minijatura koje se grickaju uz piće.
Pored toga postoje klasični restorani. Kod njih treba voditi računa da najčešće ne rade između vremena za ručak i večeru pa obično počinju sa radom oko 20h.
Cene
– kafa 1,5-2€
Postoji problem sa espresom sa mlekom. Ne umeju da ga naprave. Najčešće naliju mleko do vrha šolje pa ispadne neka bela kafa
– flaširana voda 0,5l je oko 2€
Teško im je objasniti da hoćete gaziranu pa je bolje naručiti „Aqua con gas“
– piva i sokovi 2-4€
Što se tiče restorana, evo par reči i o njima.
Prvi je Botin, po Ginisu najstariji restoran na svetu i to mu je verovatno najveća vrlina. U stvarnosti je turistička destinacija i industrija hrane. Nalazi se u starom gradskom jezgru, uvek je pun i potrebna je rezervacija. Unutra je ogromna gužva i sve je podređeno trpanju što većeg broja gostiju tako da su stolovi jako blizu jedan drugom. Privatnost i komoditet 0.
Jeli smo specijalitet kuće što se ispostavilo da je svinjsko pečenje. Razlika od našeg pečenja koje bude sitno isečeno, je da se tamo dobije poveći komad pa sami sečete, kidate, komadate. Samo meso je bilo savršeno ispečeno. Reš kožica, bez masti, unutra pečeno taman kako treba. Porcija je 25€.
Sve u svemu, ako se nema ideja da je „must have“ jesti u najstarijem restoranu, slobodno ga zaobiđite. U Madridu postoji milion boljih restorana koji služe nacionalne specijalitete i ne vidim svrhu jedenja pečenja.
Drugi je Cafe Colon Madrid. Restoran se nalazi na jednom od glavnih gradskih trgova. Unutra je sređen nekom mešavinom modernog i starog, a ima baštu koja se nalazi na samom trgu.
Mi smo sedeli napolju zbog nikotinsko klimatskih razloga i bilo je jako prijatno. Osoblje je vrlo uslužno, spremno da pomogne, čak zna i engleski. Jeli smo odličnu paelju za 16€ po osobi. Za preporuku.
Putovanje
Koliko ja znam Alitalia i Lufthanza su glavni operateri na ovoj deonici. Alitalia je bolji izbor je se manje vremena provodi u avionu.
U povratku postoji popodnevni let iz Rima za Beograd oko 14h i na koji se jedva stiže, kao i večernji u 20:50h.
Nama su prvo prodali prvi, pa sami shvatili da su male šanse da stignemo da obavimo transfer na cirkusu zvanom aerodrom u Rimu, pa su nas prebacili na večernji. Ko planira let preko Rima nek proba da prespava u Rimu jedan dan. Dobiće i dan i po u Rimu što nije loša varijanta. I za avio karte važi da što se ranije kupe cena im je manja pa se igrajte datumima i tražite najpovoljniju varijantu.
Put automobilom je svakako neizvodljiv za period od 4 dana, jer u jednom pravcu ima više od 2.500 kilometara, a samo za gorivo i putarine treba izdvojiti oko 1000 evra, za ceo put. Ukoliko se planira par meseci unapred, avionske karte mogu biti i 3-4 puta jeftinije od samog puta, plus je neuporedivo lakše i komfornije putovati avionom.
El Clasico iz moje perspektive
Za početak se setite bilo koje značajne utakmice kod nas. E sad zamislite sve suprotno i to je El Clasico.
Naravno da je nabitnija utakmica u fudbalski ludoj Španiji, ali i mnogo više od toga. Istovremeno je i porodični događaj, turistički događaj, finansijski događaj i mnogo toga još u jednom.
Sam stadion se nalazi jako blizu centra grada u potpuno urbanom okruženju. Okružen je stambenim zgradama i lokalima. Kad se prilazi stadionu prvo što upada u oči je da sve radnje najnormalnije rade iako je ispred njih hiljade ljudi. Tu se muva razni svet. Ljudi dolaze iz celog sveta, iz Latinske Amerike, Azije, cele Evrope. Mnogi mladi su pijani. Lako je vidljivo da donose pivo ili žestinu i cirkaju pred stadionom. Policija sve to vidi i ne reaguje sve dok se ne desi neki incident, a njih je jako malo. Za sat vremena muvanja oko stadiona videli smo samo jedan cirkus kad je jedan momak vidno pijan počeo da pada i posrće. Drugovi su ga čuvali da se ne povredi, a pošto se napravila neuobičajena gungula za tren su dojahala dva pandura.
Na istom prostoru se nalaze navijači oba kluba, stoje jedni pore drugih bez ikakve pomisli da se makar vređaju međusobno, a kamoli da se pobiju. Ispred stadiona se prodaju navijački rekviziti oba kluba potpuno ravnopravno.
Sat i po pred meč na stadion dolaze igrači Barselone. To je jedini trenutak kad je deo ulica oko stadiona bio obezbeđen.
Svi ostali sa VIP statusom koji su dolazili vozilima do samog stadiona i ulazili istim u stadion, probijali su se kroz gužvu.
Pre utakmice je trebalo podići karte. Karte nam je obezbedio jedan igrač Reala i trebalo je da ih podignemo na jednom od ulaza. Kad smo došli i sačekali red, shvatili smo da postoji poseban šalter za prodaju karata koje igrači namene nekome. Na šalteru postoji gomila koverata na ime svakog igrača, tako da kad dođete prvo kažete koji igrač je ostavio karte, a onda i na koje ime, date pasoš da se legitimišete i platite karte. Gužva je ogromna čak i na tom šalteru i u redu su ljudi iz celog sveta.
A evo je i karta.
Naoružani kartama idemo na naš ulaz, a tamo me čeka novi šok. Karta se provlači kroz aparat koji otvara prolaz i vraća katru, a nakon toga se nailazi na redare. Redar me moli da otvorim torbu koju nosim, letimično pogleda unutra i pušta me. Kolegi pipa prepun džep jakne i takođe ga pušta gledajući ga u učudu što diže ruke za pretres. Tamo se ljudi ne pretresaju, a u stadion je moguće uneti manje više sve.
Odlazimo do WC-a i ponovo ostajemo u čudu jer je isti čist i uredan, ima toalet papira, sapuna i aparate za sušenje ruku. Postoji čak i zaseban ženski. Penjemo se na drugi nivo i nailazimo na razvodnicu. Kao da smo u pozorištu. Pokazujemo joj karte, a ona nas upućuje na naša mesta. Dobili smo karte za jug, tribinu najvatrenijih navijača, drugi nivo, drugi red, praktično iza gola i to onog u koji su ušle tri lopte.
Sedamo na mesta i počinjem da gledam oko sebe. Oko nas sve ljudi sa godišnjim ulaznicama. U prvom redu babe i dede od 70 i kusur godina, iznad nas slična godišta, puno male dece. Zamišljam kako bi bilo da se neka baba ili dete ušeta na sever Marakane. Pogledom tražim policiju i jedva ih nalazim. Na celom stadionu je bilo oko 50-ak uniformisanih policajaca. Ja ponovo u čudu.
Dok se igrači zagrevaju na tribinama je neopisiva ludnica. Negde na višim spratovima južne tribine je momak koji megafonom predvodi navijanje. Peva se sve vreme i pevaju manje više svi uključujući i penzionere. Jedna od specifičnosti El Clasico-a je da je to jedina utakmica na kojoj navijači Reala pevaju „Viva Espana“, verziju koja je bila omiljena pesma generala Franka. Buka je zaglušujuća, a vazduh je nabijen ljubavlju i mržnjom i tako će biti tokom cele utakmice.
Dok se igrači povlače u svlačionice, a na teren izlaze ljudi koji održavaju travnjak koji izgleda kao da je pliš, a ne trava i dok se teren još jednom navodnjava, sa trećeg na drugi i sa drugog na prvi nivo se spuštaju ogromni transparenti. U tome učestvuju čak i redari.
Oficijalni spiker najavljuje igrače što izaziva nove salve buke, a na kraju izgovara i ime apsolutnog Boga Madrida.
Utakmica počinje i odmah haos. Tu pred našim očima, na 20-ak metara od nas Nejmar dovodi Barsu u vođstvo. Svi u šoku. Penzioneri ispred nas samo što ne umru. Tu već i ja, kojeg fudbal mnogo ne zanima, postajem svestan gde sam.
U poluvremenu se teren opet popravlja i zaliva. U drugom poluvremenu Real napada na južnu stranu, pa mi imamo mogućnost da izbliza vidimo kako prvo Pepe, a onda i Benzema pogađaju. Neopisiv je osećaj kad ceo stadion skandira ime igrača. Ja sam se naježio, a mogu samo da zamislim kako je njima.
Utakmica se završava sa povoljnim rezultatom za domaćina.
Dok izlazimo sa tribina odmah kreće sređivanje terena uključujući i košenje. Opet svaćamo do WC-a, a on je i dalje čist. Kadar nevera.
Realno najveći problem je doći do karata jer ih nema. Veći deo stadiona se proda kroz pretplatu, a samo mali deo ostane za prodaju pred utakmicu. Za El Clasico su karte puštane u prodaju u dva navrata i oba puta su prodate za manje od jednog sata. Crno tržište je jako razvijeno i cene idu i preko 600€. Uglavnom ljudi „rentiraju“ godišnju propusnicu. Najblesavije je da im „kupci“ uredno vrate propusnice posle utakmice.
Dva naša momka su se setili da hoće na utakmicu nedelju dana pre tekme, pa su kupili propusnice za po 450€. Mi smo imali sreće da smo našli način da dođemo do karata po zvaničnoj ceni, ali smo ih dobili tik pred početak, pa je bilo malo tenzije da nas ne ispale.
